ПОДСЈЕТНИК...Другог маја 2002. године умро је Изет Кико Сарајлић, босанскохерцеговачки пјесник.

Детаљи: Датум последње измене недеља, 03 мај 2020 10:57; Објављено недеља, 03 мај 2020 10:17

Другог маја 2002. године умро је Изет Кико Сарајлић, босанскохерцеговачки пјесник. У књизи „Изет Сарајалић“ коју је приредио др Јурај Мартиновић, а издала сарајевска „Свјетлост“, 1985, као 23. књигу у едицији „Савремена књижевност народа и народности БиХ у 50 књига“, на стр. 211. пише: „Изет Сарајлић је рођен у Добоју 16. III 1930.

Дјетињство је провео у Требињу и Дубровнику. Од 1945. године живи у Сарајеву гдје је завршио гимназију (1949), а потом студирао југословенске књижевности на Филозофском факултету. Упоредо са студирањем интензивно се бавио новинарством. Од 1958. г. уредник је часописа 'Живот', а од 1961. уредник за југословенску и страну књижевност издавачке куће 'Веселин Маслеша', гдје и сада ради као савјетник. Прве стихове Сарајлић је објавио 1948. г. у београдској 'Младости' и од тада је сарадник бројних часописа и листова. Пјесме су му уврштене у панораме и антологије поезије код нас и у иноземству, а преведене су на: руски, француски, турски, арапски, шпански, грчки, италијански, јерменски, њемачки, пољски, бугарски, мађарски, чешки, словачки, албански, румунски, енглески, украјински, грузијски, литвански, словеначки и македонски језик. Сарајлићеве пјесме преводили су и истакнути савремени пјесници. У разним часописима објавио је више приказа и биљежака о југословенским и иноземним пјесницима. Бави се и превођењем. Аутор је антологије новије руске поезије 'Тако је велика Русија' ('Веселин Маслеша', Сарајево, 1967) и 'Књиге пријатеља' ('Свјетлост', Сарајево, 1981). Добитник је награде Централног комитета Народне омладине (1949), годишње награде Удружења књижевника БиХ (1961), Двадесетседмојулске награде СР БиХ (1964) и Змајеве награде (1985). Дописни је члан Академије наука и умјетности СР БиХ.“

У предговору претходно поменуте књиге приређивач је записао: „Мјесто рођења сина једног жељезничког службеника у то доба могло је бити сасвим случајно, па као биографски податак и неважно, али је зато пресудна била година рођења, јер родити се 1930. значило је проживјети најосјетљивији дио дјетињства и дјечаштва у рату, што ће, особито стријељање старијег му брата Еше, битно и трајно одредити Сарајлићеву пјесничку судбину.“

Без обзира на то што се у Добоју можда и случајно родио, Изет Сарајлић је испоштовао свој родни град, те је 1972. године, на молбу госпође Милице Бјелобаба, тадашњег директора Народне библиотеке Добој, добојском књигосохранилишту поклонио дио преписке и књига с посветама познатих југословенских и страних књижевника, као и покоји свој рукопис.

У писму (машинопис) од 15.новембра 1972. године, он пише: „Драга другарице Милице, да не би било ни латинице ни ћирилице, пишем – на писаћој машини. Према нашем договору у Добоју, шаљем, дакле, нешто мало рукописа и писама, а одвојио сам и неколико књига од пријатеља, с посветама, које ћу послати касније. Није ми баш све јасно, личи као да се и сам спремам за улазак у историју, али обећање је обећање. У сваком случају, хоћу да знате да не патим ни од какве сујете и да ове материјале, ако Вам, као и мени, не буде јасно шта ћете с њима, можете ставити у – најдоњу ладицу. Патим заправо једино од тога – написати још коју добру књигу. А морам. Јер ето сад ми већ ни родни град Добој неће опростити ако га изневјерим. Мислим да неће бити лоше ако уз писма наведем и, барем основне, податке о њиховим ауторима. Па хајде да и то учиним...“

Пјесник затим наводи податке о: Чедомиру Миндеровићу, Паулу Винсу, Ивану Минатију, Густаву Густавовичу (Густав Крклец), Алфонсу Гату, Радовану Зоговићу, Едуардасу Мажелајтису, Слободану Марковићу (Либеро Маркони), Мелиху Џевдету Андају, Лучану Морандинију, Десанки Максимовић, Маргарити Алигер, Хансу Магнусу Енцесбергеру, Петру Вујичићу, Стевану Раичковићу, Аци Шопову и Чеди Капору.

Сарајлић писмо завршава сљедећим ријечима: „ И, ето, драга другарице Милице, могао бих вам дати још понеко писамце од још понеког пјесника (Шчипачова, Јевтушенка, Кубанца Луиса Суардиаса, Ћопића, Палавестре, Цесарића, Ковача итд.) али доста је и ово, а, богами, нека нешта остане и у кући. Писма сам увијек волио и писати и примати, а то је вјероватно и отуд што човјеку рођеном у Добоју ништа друго можда и није остало него да буде – козмополит. Са рукописима стојим много тање, пошто томе нисам никад давао неки значај, па сам их редовно, послије прекуцавања пјесме, бацао у кош. А сад и да завршим јер ево – киша ће, а осим писама пјесник с времена на вријеме мора да пише и стихове. С најљепшим поздравима вашем мужу, а и Добоју – коме свакако много више дугујем него што сам досад давао. Ваш Изет Сарајлић (својеручан потпис). И не заборавите да ме обавијестите о приспјећу пошиљке. И. С.“ (аутограф).

Библиотечка грађа коју је поклонио Изет Сарајлић чува се у Завичајној збирци Народне библиотеке Добој. Међу том грађом је и рукопис пјесме „Андреју Вознесенском“, која је објављена на 178. стр. претходно више пута поменуте књиге „Изет Сарајлић“.

Андреју Вознесенском

Вознесенски, и за авеније

када ви идете – то је празник.

Говорим озбиљно: ви сте геније.

Ја – бицикл, ви – турбомлазни.

Али ја на малом језику пишем.

За вас могуће да сам ја – Еским.

Па и овај ваздух којим дишем

такав је. Сасвим мали. Срески!

У мају 2016. године у Народној библиотеци Добој приређена је изложба библиотечке грађе посвећена седамдесетогодишњици ове установе културе. У једној од дванаест изложбених витрина изложен је дио грађе коју је пјесник поклонио родном граду. Четири фотографије са те изложбе илуструју данашњи подсјетник.

Пјесма „Рођени 23, стрељани 42“, у рецитацији аутора, доступна је на јутјуб-каналу (Из реда осталих): https://www.youtube.com/watch?v=KNzmOx2Pnco.

На данашњи дан умрли су и: ренесансни умјетник Леонардо да Винчи (1519), дубровачки пјесник Марин Држић (1567) и амерички сенатор Џозеф Макарти, чувен по „лову на комунисте“.